Opasno je Zapadu poručivati „Balkan Balkancima“, ali bez tog pravca kretanja ovo će ostati samo bara i gladnih i bednih. I zbog toga će morati nešto da se učini na izgradnji međusobnog poverenja u regionu.

Teško je naći nešto dobro u kovid-maniji koja se širi svetom godinu dana. Sve je kao u košmarnom snu.

„Sve je to bez presedana, sumnjivo i, iskreno, čudno“, piše Amerikanac, pisac K. J. Hopkins koji živi u Berlinu i pita se: „Da li smo ikad zaključali čitavu Zemlju da usporimo širenje virusa? Da li smo ikad stavili u karantin 300 miliona zdravih ljudi, naredili svima da nose maske, ugasili preduzeća, barove i škole i gurnuli ekonomiju sa litice? Kad? Nikad!“

Posledice su globalno zastrašujuće: najmanje 225 miliona radnih mesta ugašeno je širom sveta prošle godine, što je četiri puta više nego u velikoj finansijskoj krizi 2008. (izveštaj Međunarodne organizacije rada). S druge strane, u korona kapitalizmu najbogatiji su se za čas „oporavili“ i sve velike probleme uzrokovane koronakrizom pretvorili u neviđene dobitke u finansijskim transakcijama. Milijarderi su na kraju zaradili 3.9 triliona dolara, a u to vreme radnici su izgubili ukupno 3.7 triliona dolara (Oksfam).

Koliko će ovo povećati smrtnost populacije pošto se druge bolesti sada zanemaruju, koliko će biti depresije, samoubistava… Šta će se desti sa školskim generacijama čije se znanje baca u digitalna bespuća? Teško je i nabrojati sve posledice. Međutim, ni đavo nije tako crn kao društveni inženjering koji se sprovodi oko virusa COVID-19. Tako je COVID-19, što je paradoksalno, pomogao da ljudi na Balkanu u toj nevolji pogledaju jedni druge. Njihova očekivanja od Zapada su se promenila pred nužnošću u koju su ih uveli tutori i – Kovaks.

Pogledi Aleksisa Truda

„Male balkanske zemlje nisu dobile nijednu vakcinu iz evropskog programa Kovaks“, piše poznati francuski istoričar i balkanista profesor Aleksis Trud sa Univerziteta u Versaju. „Nažalost, njihove elite, koje su se složile da slede politiku Brisela o sankcijama protiv Rusije i da izbegavaju saradnju sa Kinom, sada su prepuštene same sebi.“

Iako su i u Srbiji od 5. oktobra 2000, na početku novog milenijuma, na vlast došle elite spremne da slušaju Vašington i „slede politiku Brisela“, odnos Zapada prema Srbima bio je sumnjičav i toliko uslovljavajući i nefer da zapadni geopolitički pristup nikad nije prihvaćen u narodu. Tako i danas profesor Trud može reći:

„Čak i ako Srbija nastavi i održi svoj proces pridruživanja EU, i dalje ostaje verna svom partnerstvu sa Rusijom. Uprkos svim vrstama pritisaka, Srbi nisu pristali da uvedu sankcije protiv Rusije, što rezultira da danas redovne isporuke ruske vakcine stižu u Srbiju, a ruski specijalisti iz Instituta ‘Gamaleja’ rade u saradnji sa srpskim institutom za vakcinaciju da započnu proizvodnju ruske vakcine u Srbiji.“

Pogled profesora Truda ide i dalje: „Postepeno napuštajući svoju neoliberalnu politiku, Srbija sada uspeva da kontroliše svoju zdravstvenu politiku. Po prestanku proizvodnje i rada svog Naučnog instituta u oblasti virusologije, Srbija obnavlja suverenitet u proizvodnji vakcina.“

Čak bi se moglo reći da je Trudova misao dalekosežnija i kreativnija od polovine sadašnje vlade u Beogradu: „Uz pomoć nacionalne proizvodnje vakcina, srpska vlada želi da prevaziđe buduće pandemije i održi svoj ekonomski razvoj. Srbi ne žele da njihovo zdravlje zavisi od interesa različitih farmaceutskih kompanija ili briselske administracije.“

Konačno, iznosi profesor Trud za francuski mesečnik Causeur, „dobri ekonomski odnosi Srbije sa Kinom rezultirali su dolaskom značajne količine kineskih vakcina u kritičnom trenutku kampanje vakcinacije. Ništa nije važnije od zdravlja građana. Pritisci koje su Srbi godinama trpeli da se odreknu saveza sa Rusijom ili ekonomske saradnje sa Kinom nisu mogli da utiču na njihovu politiku.

To jednostavno nije bilo u njihovom interesu. Kao slobodna nacija, srpska nacija je odlučila šta je u njenom najboljem interesu i ona se zalaže za to, bez obzira na sve pretnje koje svakodnevno trpi. Međutim, to Srbima nije bilo lako, i znajući da nikada nije lako voditi nezavisnu i suverenu politiku; oni, to ipak i sada rade.“

U istoriji nikad nije do kraja jasno koliko su politički stavovi i vođene politike stvar (slobodnog) izbora a koliko plodovi „carstva nužnosti“, geopolitičkog rasporeda i trenutnog poretka moći. Ali, to sa vakcinom su činjenice. I proizvode određene posledice. Postoji i drugo lice operacije ‘vakcinacija’, ali sada se nećemo baviti tim problemom.

I pre korona-geopolitike Srbi su „bili meta neutemeljenih napada na njihove politike“, a sada su „iznenada postali predmet velike pažnje i komplimenata zbog svoje strategije u vezi sa nabavkom vakcina i postupkom vakcinacije srpskog stanovništva“, podseća francuski geopolitičar i dodaje da je „neverovatno to što je Srbija postala lider u Evropi po pitanju vakcinacije svojih građana. Vakcine u Srbiju stižu sa nekoliko strana, što u stvarnosti znači da u različitim centrima za vakcinaciju građani Srbije imaju veoma širok izbor vakcina: ruske ili kineske ili onih koje proizvodi Fajzer ili Astra Zeneka.“

Kao i pravo da ne izaberu nijednu.

Tako smo došli do situacije da je Srbija mogla da pored Republike Srpske pruži izvesnu pomoć za hitna vakcinisanja najvažnijih grupa u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. To nije kompletna usluga u postupku vakcinacije, ali jeste pomoć. I gest komšijske dobre namere.

I čini, ono što kaže Francuz koji iz Versaja gleda šta se dešava na ovom našem prostoru, da će „odsada njihovi građani sigurno videti stvari iz druge perspektive, uključujući obećanja iz Brisela i veštinu briselskih političara“. Doduše, mi na Balkanu (Zapadnom Balkanu, kako nas oni zovu) ćemo shvatiti samo ono što manje-više postaje jasno i mnogim građanima i državama iz Evropske unije. Brisel, naime, nije uspeo da uspostavi bilo kakvu ozbiljnu strategiju u proklamovanoj korona-akciji, a ni da svojima građanima obezbedi imunizaciju, iako sada uveliko razmišlja o uvođenju kovid-pasoša. To je, u stvari, dalji neuspeh u ratu s koronom. Ovo samo vodi tome da se segregiraju oni koji ne žele da prime vakcinu, iako im se to pravo obećava važećim propisima.

Zato ćemo još ostati kod onog teksta francuskog istoričara koji iz toga izvlači dalekosežne zaključke: „Verujemo da su čitava pandemija i primer Srbije dokazali da mi Evropljani možemo zaštititi ne samo zdravlje naših građana već i ekonomiju, pod uslovom da obnovimo suverenitet u različitim strateškim oblastima proizvodnje, kao i kroz međusobnu saradnju svih nacija, što bi bilo praćeno razmenom njihovih iskustava, znanja i tehnologija. Globalne pretnje i izazovi zahtevaju saradnju slobodnih nacija u svim sferama, a ne diktat interesa nekoliko velikih sila i multinacionalnih kompanija, koje sa svoje strane sigurno nemaju u interesu postojanje nezavisnih nacionalnih politika ili obnavljanje industrije i proizvodnje. Sve ovo zahteva radikalnu promenu politike evropskih država, čiji bi prvi zadatak bio definisanje, a zatim i odbrana interesa sopstvenih nacija.“

Ovde stajemo sa zavirivanjem u tekst Aleksisa Truda o vakcini, Srbima, susedima, Briselu i Uniji. Davanje nama prevelike uloge je pre način uticanja na svoju javnost jednog probuđenog evroskeptika nego opisivanje naše realne uloge. Činjenice su tačne, ali Brisel je daleko od toga da se s njima suoči i pomiri.

„Odbrana interesa sopstvenih nacija“ je u ovakvoj Uniji pre problem nad problemima nego ideja o izlazu. Gledali smo i gledamo kakav otpor pružaju otuđene elite u Britaniji u procesu Bregzita. To jeste važno i poučno, ali naš je problem ovde oko nas. I oni koji vole pomoć Brisela i oni kojima Brisel pomaže bičem – suočavaju se s novim stanjem.

„U se i u svoje kljuse“, što bi rekli svi ovi narodi. Što se pre dođe toj pameti to ćemo stajati čvršće na splavu koji će se sve više ljuljati od talasa koji će biti sve veći.

Blinkenovo shvatanje realnosti

Novi, Bajdenov, državni sekretar Entoni Blinken najavljuje radikalno novi pristup Amerikanaca svom neoklonijalnom carstvu u šta spada i prostor bivše Jugoslavije. To je i obećanje šta će da se radi i ocena uspešnosti onog šta su Sjedinjene Države dosada radile: „Vašington više neće rušiti režime i nametati demokratiju silom, pošto to ne donosi rezultate“, izjavio je on.

„Neće“, kaže Blinken, „sadašnje američko rukovodstvo prestati da podržava demokratiju“. A i kako bi moglo, jer oni nemaju rečnik kojim bi se obraćali zemljama po svetu ako ne bi brbljali o demokratiji, pravnoj državi, slobodnim medijima, itd.

Ali, „nećemo demokratiju nametati kroz skupe vojne operacije niti silom obarati autoritarne režime. Probali smo u prošlosti takvu taktiku i, koliko god da smo imali dobre namere, to nije dalo rezultate.“ Vašington će „to činiti drugačije“, kaže Blinken, „sopstvenim primerom i podsticanjem na reforme i demokratiju“.

Posle početne buke i praznih pretnji, Blinken se vratio realnosti.

Kakva demokratija? Pa u taj sistem nema više poverenja ni na Zapadu. Nedavno istraživanje iz Britanije, Švedske i Nemačke u kojem su učestvovala 34 vodeća naučnika, istraživača i aktivista o odnosu institucija i desnih kretanja nađen je „duboki izvor nepoverenja“ u vlasti. Liberalno nastrojene istraživače ne brine stanje u institucijama koje su na liberalnim temeljima i pod liberalnom kontrolom – oni cvile pred mogućnošću da bi „populisti i ekstremisti“ širom Evrope mogli pokušati da iskoriste takvo okruženje.

Političko nezadovoljstvo bilo je posebno izraženo u Italiji i Francuskoj, sa 79 i 67 posto ispitanika, koji su izjavili da misle da je njihov politički sistem u potpunosti ili delimično slomljen. Ove cifre su takođe bile visoke u Poljskoj (63 procenta), Velikoj Britaniji (58 procenata) i Mađarskoj (55 procenata). Pametni ljudi u bilo kom delu sveta će se zamisliti nad tim činjenicama.

S druge strane, kakav američki primer?

Šta da se sledi u zemlji u kojoj su poslednji izbori ličili na ona karikaturalna izveštavanja zapadnih medija sa birališta iz Afrike šezdesetih? Da se svet ne počne ugledati na slobodu medija u SAD, u kojima je i sam predsednik izbačen iz javnosti od strane „duboke države“.

Nije Trampu pomoglo ni što je dobio deset miliona glasova više nego pre četiri godine – Tviter ga je izbacio za sva vremena. Ili, upad gomile u Kongres? Pa, nedavno odlaganje zasedanja Kongresa jer su stigle anonimne pretnje. U kojoj zemlji na svetu i koja vlast ne može da obezbedi zasedanje parlamenta? Mislim da su SAD jedina zemlja koja je to priznala. Doduše, ne znamo zbog čega. Ali kako god, to nije za ugledanje.

Ili, kome će Evropska unija pomoći da uspostavi red u državi kad je u korona-vremenu raspad njihove odnose doveo do nepoverenja koje ne postoji ni između neprijateljskih držva. Setićete se kako su kineske i ruske ekipe dolazile da pomognu u uspostavljanju reda u korona-proleću 2020.

Izjave nade

Naravno da je opasno Zapadu poručivati „Balkan Balkancima“, ali bez tog pravca kretanja ovo će ostati samo bara i gladnih i bednih, i uniženih i prezrenih. A nismo mi tako loš materijal da možemo dugo da budemo roblje. Živeli smo i kao porobljeni, ali živeli smo i kao narodi suverene države koja je u Evropi tretirana kao respektabilna država.

Nešto će se morati činiti na uspostavljanju poverenja među narodima i državama. Nešto. Šta, nije lako reći. Nešto će ići samo od sebe, po inerciji. Nešto čine i činiće sami građani. I ono što se zove ‘privredni subjekti’. To bi moralo da bude i življe i odaljenije od „organzovanog kriminala“ i sive ekonomije. A nešto bi morali činiti, projektovati i dogovarati oni koji su odabrani da „vode“ ove narode. Ne da samo slede komande iz zapadnih centara moći.

Četvrt veka takve politike je valjda dosta.

Iza sastanka oko vakcine u Sarajevu početkom marta ostale su izjave nade:

„Kad mi razumemo da jesmo snaga, zajednički možemo da idemo mnogo brže napred, ako zajedno radimo i ako stvaramo poverenje jednih prema drugima. To jeste i biće politika Srbije.“ (Aleksandar Vučić)

„Dotakli smo se i drugih pitanja, onih oko kojih se slažemo i onih na koje različito gledamo. Bilo je korisno i iskreno.“ (Željko Komšić)

„Solidarnost, poštovanje, uvažavanje, rešavanje otvorenih pitanja dogovorim i primenom međunarodnog prava kada dogovor nije moguć – to su principi na kojima želimo da gradimo odnos.“ (Šefik Džaferović)

Ovo zaista nije mnogo, ali jeste nešto. Nadajmo se da sad svi vide da dosadašnje tumaranje nije put.

SLOBODAN RELJIĆ 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here