Milanović nije prvi predsednik „moderne Hrvatske” koji je koketirao s ustaštvom. I prvi predsednik „moderne” Hrvatske Franjo Tuđman od Titovog generala preobratio se u fašistu

Prvomajski medijski događaj u regionu svakako je bio kada je hrvatski predsednik Zoran Milanović napustio skup u Okučanima povodom godišnjice akcije „Bljesak” zbog toga što su neki od učesnika u protokolu nosili crne majice sa oznakama HOS-a i ispisanim ustaškim pozdravom „Za dom spremni”.

Ne pamtim da je predsednik bilo koje druge države napustio skup koji organizuje njegova država i to za vreme intoniranja državne himne. Nisam pročitao ili čuo ni da se nešto slično desilo bilo gde i bilo kada. Zbog toga bi ovaj događaj, pored političkog, mogao da ima i značaj za Hrvate u procesu suočavanja s prošlošću, koja nije daleko odmakla. A ima li i za region, odnosno za hrvatsko-srpske odnose i odnos službene Hrvatske prema bližim i daljnjim istorijskim događajima?

Milanović nije novo lice na političkoj sceni Hrvatske, kao što su bili njegovi predhodnici Kolinda Grabar Kitarović i Ivo Josipović. Naime, pored toga što je bio predsednik SDP-a, jedne od dve najjače političke stranke u Hrvatskoj, bio je i predsednik hrvatske vlade (2012–2016). Milanović se i do sada svrstavao u antifašiste, osim u predizbornoj parlamentarnoj kampanji 2016, kada se počeo hvaliti dedom ustašom. Te izbore je izgubio, a dedu ustašu mu nisu našli ni do danas.

Milanović i nije prvi predsednik „moderne Hrvatske” koji je koketirao s ustaštvom. I prvi predsednik „moderne” Hrvatske Franjo Tuđman od Titovog generala i antifašiste preobratio se u fašistu, o čemu svedoče njegove reči izgovorene u aprilu 1990. na predizbornom skupu u Dubravi: „Sretan sam da mi žena nije Židovka ni Srpkinja”. Posećivao je ustaše i njihove potomke po svetu, omogućio im povratak u Hrvatsku, uvodio je u hrvatski službeni jezik reči iz perioda NDH, vratio valutu i tolerisao upotrebu amblema iz tog vremena, kao što su grb s početnim belim poljem na šahovnici i pozdrav „Za dom spremni”, koje su koristili pripadnici HOS-a („hrvatske obrambene snage”), zbog kojeg je Milanović napustio skup u Okučanima. Sve mu je to bilo potrebno da bi pomirio ustaše i partizane i da bi ih homogenizovao u borbi protiv „srpskog agresora”.

I Mesić je, pre nego što je postao predsednik hrvatske države (pre toga je bio predsednik hrvatske vlade, predsednik Predsedništva SFRJ i predsednik Sabora), „koketirao” s ustašama. Jedna od njegovih najviše eksploatisanih izjava je ona koju je dao 1992. u Australiji: „Mi nemamo pred kim što klečati! Mi smo dva puta pobedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobedili 10. aprila, kad su nam sile Osovine priznale hrvatsku državu i pobedili smo jer smo se našli posle rata, opet s pobednicima, za pobjedničkim stolom.”

Razlog zbog kojeg je tako govorio, Mesić je mnogo kasnije ovako pojasnio: „Ne možete od ustaša i njihovih potomaka tražiti pare i istovremeno govoriti protiv NDH”. Osim koketiranja sa ustaštvom, zajedničko svoj trojici pomenutih predsednika je i to što su se naknadno odricali tog koketiranja.

Tako je Tuđman još 1992, u emisiji Romana Bolkovića o HOS-u i ustaškim simbolima, govorio (mislio?): „Ja znam da je među tim mladićima bilo i hrvatskih fanatika, hrvatskih ljudi koji su imali hrvatske ideale, ali začuđujuće je da nasedaju onima koji im oblače crne košulje i fašističke oznake iz izgubljenog Drugog svjetskog rata. Što bi bilo od Nemačke da se nastavila na crnokošuljaškim i smeđekošuljaškim tradicijama?”

Mesić je na mestu predsednika „izgurao” oba mandata, koliko je po Ustavu i mogao. Nakon toga se politički profilisao kao veliki antifašista, o čemu svedoči i ova izjava: „Komunizam i socijalizam nisu fizički likvidirali ljude na osnovu rasne i nacionalne pripadnosti, a fašizam jeste, i to ću uporno ponavljati dokle god sam živ, i nikakva diploma nikome ne daje pravo da mladima govori kako su fašizam i komunizam isto” . Ovako je govorio 2014. na skupu antifašističkih boraca i njihovih mlađih antifašističkih sledbenika u Kućibregu (na slovenačko-hrvatskoj granici), gde je nastupao kao počasni predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske. Na tu funkciju dao je ostavku krajem januara 2017, nakon emitovanja snimaka njegovih govora iz početka devedesetih, u kojima ustaški logor u Jasenovcu naziva radnim logorom, uz objašnjenje da je tada iznosio stavove HDZ-a, a ne svoje.

Autor: Savo Štrbac

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here